"A i rezultat je više nego dostižan, i kada bi Partizan uspeo da prođe dalje, pa makar se i preko penala provukao, možda bi to bio uspeh koji bi probio mentalnu blokadu kod igrača, doneo im samopouzdanje i preokrenuo sezonu već sad." Ovako sam završio tekst o prethodnoj utakmici ove dve ekipe, i kako sam samo bio blizu da pogodim rezultat. Međutim, ono što sam pogodio je bilo mnogo važnije. Ne, ne mislim na to da su šutirali penale za prolaz.

Naime, Partizan je uspeo u ovom drugom delu - da probije mentalnu blokadu. Posle ove utakmice, pobedili su u prvenstvu, golom koji je postignut duboko u nadoknadi vremena, pa onda i u gostima protiv Oleksandrije. Kao da je ova utakmica pokazala igračima beogradske ekipe da mogu, i da treba da veruju u sebe i daju sve od sebe, a rezultat će doći.

Sve to uz sasvim solidne igre, i uz dosta emocija u nastupu, pre svega kod najmlađih igrača ekipe. Ako se nešto videlo, to je da su igrači spremni da daju i 200% svojih mogućnosti, i da ih adrenalin i pritisak igranja važnih utakmica čine boljim igračima. Videćemo kako će se to odraziti na manje bitne utakmice i na ostatak sezone. Za sada, da se vratimo na revanš meč sa Kipranima, i na utiske sa njega.

Preterivanje sa hvalospevima

Izgledao je dobro Partizan na ovoj utakmici. U nekim trenucima jako dobro. Presing, kontre, pritisak na protivnika, želja da se pobedi i prođe dalje je bila više nego vidljiva. I to je bilo prvi put posle dužeg vremena da smo videli takav Partizan.

I ne samo to, jednostavno su se navijači Partizana uželeli ekipe koja ima karakter, koja napada, koja ima cilj i grabi ka njemu. Takva igra im je na kraju donela ne smo puno radosti na ovoj utakmici, već ih ispunila nadom da će i u budućnosti biti tako. Jer je upravo takva igra nešto što godinama nisu videli od svoje ekipe. Pričao sam nakon prošle utakmice da je uticaj trenera očigledan svakome ko iole poznaje fudbal, i da je doneo nešto novo, iako se susreće sa velikim izazovima. Na žalost, deluje da ovakva igra kod navijača Partizana nije prepoznata kao pečat trenera, već samo odnosa igrača prema utakmici i dresu. Valjda će i navijači uskoro shvatiti da jedno bez drugog ne ide. Ako ništa drugo, vrednuju nastupe igrača, što je dovoljno za početak.

Naravno, toliko je bilo potrebno navijačima Partizana i medijima da krenu da svakog od igrača crno-belih krenu da kuju u zvezde. Te ovaj je razbio, ne onaj pokidao, te bravure golmana, te granitna odbrana. Odmah se počelo sa preterivanjem. Svakako treba odati priznanje igračima Partizana za prikazano, za borbu, trud i znoj. Apsolutno su to zaslužili. Ali daj da im se ne pravi medveđa usluga sada. Jer kako nisu bili katastrofa do ove utakmice, tako ni posle nje nisu igrači za Barsu i Real. Samo umereno, jer moraju ostati nogama na zemlji, ako misle da urade nešto sa klubom i sa svojim karijerama.

Sreća na strani crno-belih

Možda nije korektno nakon dobre igre pričati o faktoru sreće, ali ko ne razume da je sreća jako bitan faktor u fudbalu, i sportu uopšte, treba da prestane da prati sport.

Ne ogleda se sreća samo u nečem konkretnom, već i u nekim izborima. Na primer, AEK je odlučio da od prvog minuta krade vreme, i time sebi odmah potpisao poraz. Verujem da su Juventus i reprezentacija Italije iz svojih najboljih godina 21. veka jedine ekipe koje su mogle i bile sposobne da čuvaju gol prednosti i da pritom ne strahuju za to da li će primiti gol. U 99% sličnih situacija, ekipa koja je izašla sa stavom sa kojim je izašao AEK, bi na kraju ostala praznih šaka. Bogovi fudbala ne vole takvu igru, i kažnjavaju je.

Dodavanje bez napretka i svrhe, odugovlačenje kod izvođenja prekida, valjanje po terenu do iznemoglosti, to je bila taktika kojom je AEK želeo da sebi kupi prolaz dalje. A onda je primio gol. A onda je počeo da igra fudbal. A onda su za tih desetak minuta kad su rešili da igraju fudbal, igrači AEKa pogodili stativu i dali gol. A onda su nastavili sa odugovlačenjem i valjanjem.

Sada će neko reći da je to bio taličan gol, i da je i AEK imao sreće. Jeste, i to je tačno. Isto tako je tačno da je i Partizanov drugi gol bio taličan, jer se lopta odbila o dve-tri "martinele" da bi na kraju ušla u gol Kiprana. Isto tako je AEK opet promašio prazan gol i na ovoj utakmici. Ali to uopšte nije važno, jer ono što je bitno, je da se ovde uopšte ne radi o konkretnim taličnim golovima ili promašajima. Već o pristupu koji su žuto-zeleni imali, a koji je apsolutno odgovarao Partizanu, i stvarao probleme ekipi koja ga je forsirala. Nekad je najbolja taktika zapravo igrati fudbal sa željom da postigneš gol.

Srce na teren

Ovo je možda i najjači utisak. Mlada ekipa Partizana je ovu utakmicu odigrala srcem. Jako, najjače, sa viškom adrenalina, ali i samokontrole. Presing je funkcionisao, napadi su prolazili, u odbrani se sve stizalo. Da ne ispadne da je sve funkcionisalo savršeno, jer nije, ali dobar deo meča jeste sve bilo onako kako je Partizan želeo. Išla je ova ekipa preko realnih granica svojih mogućnosti, i dala sve od sebe. Možda je zbog toga najteže bilo igračima koji su se toliko trudili, a na kraju ispali na penale, jer taj trud nije nagrađen, već su morali da se suoče sa porazom i antiklimaksom. Možda su zbog toga na kraju napravili sami sebi problem dobivši silne kartone nakon kraja utakmice. A možda je to sve samo danak naiskustvu.

Dobrih 60 minuta je Partizan jako dobro izgledao. Nekih petnaestak je bio podređen, ostatak meča je odrađen ili ukraden. Kada bi crno-beli ovakvu igru mogli da ponavljaju iz utakmice u utakmicu, mogli bismo da pričamo o kvalitetu. Ovako, ostaje utisak da su na suvu emociju u stanju da neke utakmice odigraju na visokom nivou, daleko višem od realnog. Pred njima je sezona da to pretvore u kvalitet.

Na kraju, može se reći da su ovaj rolerkoster emocija i utakmica puna preokreta mogli da odu na obe strane, ali se točak sreće na kraju zaustavio na žuto-zelenom polju. Ono što bi Partizan mogao da izvuče kao pozitivnu stranu ove utakmice je pristup, i da teži da ovakve utakmice ponavlja što češće ove sezone.